Drveni klavir Mocarta sa đubrišta

Piše: Novica Antić

Milan je i ovog jutra krenuo sa ocem na gradsku deponiju gde su sakupljali plastiku,
metal i drvo od čega su živeli u gradu zvanom Vlaška Republika, Požarevcu. Tek mu je bila
deveta godina, ali je ocu Radanu bio „desna ruka“ u ovom poslu. Hiljade tona korisnog otpada
su sakupili i na dve bicikle preneli do kuće u ulici Rade Slobode. Na gradskoj deponiju u
Metkorovim rupama svi su ih poznavali i svako je imao svoje komunalce, koji su donosili đubre.
Deponija je bila kao dolina zlata, svaki kopač bi pajvanima ogradio svoju teritoriju i tu su njihovi
komunalci istovarivali kamione. Znao je Radan da časti radnike čistoje pivom ili rakijom, a oni
su mu dovozili đubre iz „dobrih“ ulica, gde je imalo šta da se izdvoji.
Tog dana sačekao ih je Velibor, upravnik deponije, i rekao da će doći neka strana
delegacija na deponiju, te da kad dune u pištaljku ne trče oko ljudi i ne maltretiraju te uvažene
ljude. Baš tada je došao kamion upravo kod njih i istovario đubre. Milanu zapade za oko velika
daska sa dirkama nekog raspalog klavira. Silno se obradovao i odmah je posadio na kante. Otac
se ljutio na njega jer su imali kratko vreme za odabir otpada, nakon čega bi buldozer odgurao i
ugazio. Jedva je čekao da stignu kući pa da isproba svoj klavir.
Iz daljine videle su se dve „Lade Nive“ kako se gegaju pošljunčanim putem kad se začu
pištaljka. Iz terenaca izađoše ugladjeni činovnici držeći nekakve knjige i okretaše se po deponiji
koja je ličila na brdo u sred ravnice. Među njima je bila i jedna žena očigledno strankinja iz neke
nevladine organizacije, koja je išla od jedne do druge grupe sakupljača smeća i sa smeškom
pozdravljala. Tako dođe i do Milana, koji je sedeo na kanti udarao po dirkama svog klavira,
kome se se tonovi čuli samo u njegovoj glavi.
– Što to sviraš ? – upita na solidnom srpskom.
– „Malu noćnu muziku“ od Mocarta, reče Milan, na šta se prenu žena.
– Mocarta, je li? A, mogu li malo da je i ja čujem, reče. Ja sam Linda Feri, nisam se
predstavila reče i pruži mu ruku.

– Izvinite, prljave su mi ruke od posla, ja sam Milan, što je Lindu oduševilo. Možete da
čujete ako znate da zamišljate tonove, jer ovaj klavir svira samo nemušne tonove.
– Mogu da zamislim, a iskreno taakve klavire najviše volim da slušam, i stade pokraj
Milana.
Milan je poput pijaniste pipkao dirke koje su klaparale, ali se Linda zaprepasti gledajući
njegove prste i tonove koje je pritiskao. Bila je to zapravo prava kompozicija „Male noćne
muzike“.
– Bravo, pa ti zaista znaš da sviraš, gde si naučio?!
– Pa u mojim snovima reče mališan. Znate ja imam kući nacrtan klavir i tako slušam radio
i sviram. Danas sam nabavio prave dirke sad će muzika biti još lepša.
– A znaš li još nešto da sviraš, kopkalo ju je da li je mališan slučajno pritiskao dirke.
– Znam, hoćete li da vam odsviram „Turski marš“? – ona klimnu glavom, a mališa
nepogrešivo dodirnu svaki ton, što je zapanji.
Pogleda u oca Radana pa ga upita gde žive, a on joj pokaza u pravcu ulice koja se videla
sa brda.
Bila je zbunjena, ali i oduševljena. I ona je našla suvo zlato na đubrištu. Pozvala je
jednog visokog muškarca iz delegacije i nešto mu rekla, a on priđe Radanu i reče da će sutra
popodne pijanistkinja doći kod njih kući u posetu i doneti poklon Milanu. Dečak se pripi uz oca,
a ovaj reče adresu. Kad odoše uglađeni Radan pogleda u sina, pa reče da je šteta tasko lepa i
otmena žena pijanica. Milan ga mrko pogleda i reče da nije pijanica nego pijanistkinja, ona žena
koja svira klavir. Osećao je Milan da će dobiti neki poklon pa je celo popodne i veče na svom
novom klaviru vežbao da ponovo odsvira nešto ovoj divnoj teti koja je veoma lepo mirisala.
Gotovo da nije spavao i od jutra je terao majka Rajku da srede kuću i dvorište u kome je
bilo svakakvog korisnog otpada. Već popodne pred njihovom kućicom zaustavio se kombi
UNHCR-a koga je pratio čopor bosonoge musave i prljave dečurlije. Iz njega je izašao onaj visoki
čovek, a za njim i Linda. Vozač je iz zadnjeg dela kombija izvukao veliku kutiju sa pojačalom, a
potom i kutiju na kojoj je pisalo Yamaha. Pozva ih Radan i Milan da uđu u kuću, što oni i učiniše.
Milan je gledao u Lindu i ne zna se ko je bio nestrpljiviji, on zbog poklona, a ona da čuje da li
zaista ovo dete svira napamet Mocarta. U skromnom sobičku na dva kauča posedaše gosti, a

onaj isti vozač raspakova poklon i tada ugledaše sintisajzer profesional. Nije dugo trebalo
Milanu da se snađe.
– Sad želite da vam odsviram isto oni sa đubrišta da se uverite da znam da sviram?! –
upita Lindu.
– Da, želim i jedva čekam.
– Milan je prvi put mogao da čuje svoje tonove. Ne zadugo melodija „Male noćne
muzike“ ispuni kuću, a na prozoru se načičkalo desetine musavih romčića. Linda se zaprepasti
lepotom njegove interpetacije ove melodije. On prekide i reče da će sada svirati „Turski marš“.
Linda je bila očarana.
– Gde je Milan učio da svira klavir? – upita majka Rajku.
– Tu u sobu prokletinja, sluča radion i nacrtao je dirke pa po ceo dan kao bajagi svira. To
je Lindu oduševilo pa zagrli Milana.
– Hoćeš li ti da te ja vodim u pravu školu i da stvarno sviraš klavir pred velikom
publikom? On samo klimnu pognutu glavu.
– Ali, moraju i tata i mama i brat i sestra da idu sa mnom, reče.
– Naravno da će ići sa tobom, reče gošća.
Dugo su razgovarali onaj visoki i njegovi roditelji. Već u jesen porodica Jovanović bila je u
Stokholmu u stanu koji im je ustupila upravo Linda, a Milan je upravo kod nje učio piano.
Godine su prolazile. Milan je na mnogim takmičenjima odneo laskave nagrade, a najveća mu je
bila da nastupi zajedno sa Lindom upravo u Stokholmu. Nakon što ga je moderator najavio on
priđe mikrofonu.
– Draga publiko večeras će vam se predstaviti „Mocart sa đubrišta“ sa svojom divnom
Lindom, ženom koja je čula i razumema melodiju iz mojih snova.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *