Sedamnaesta godina u srpskoj istoriji proteklih vekova

Piše dr Novica R. Grujić

Sedamnaesta godina u srpskoj istoriji, u proteklim vekovima, pojavljuje se više puta sa značajnijim događajima za srpski narod. O njihovom uticaju na dolazeća vremena verovatno pojedinci donose različite ocene. Ne treba očekivati jedinstvenost u mišljenjima o važnosti pojedinih pitanja kad se uzme u obzir naš mentalitet, sklonost i ubeđenje da svi o svemu najbolje rasuđujemo. Ali ako počnemo kritički da se odnosimo pre svega sami prema sebi, onda može doći i do pozitivnih promena na sopstvenu i na dobrobit srpskog naroda.

O sedamnaestim godinama, kroz vekove unazad, pre Nemanjića, teško je doći do podataka tim pre što je u našoj istoriografiji stvoren privid nepostojanja Srba, na ovim prostorima, ili možda je bolje reći neznanja gde smo, kada i dokle bili i postojali. Događanja i aktivnosti u 2017. godini Društva potomaka ratnika 1912-1920. navela su me na razmišljanja o jednoj ovako komponovanoj temi. Širok vremenski period koji je obuhvaćen nameće obavezu podsećanja i razmišljanja o proteklim vremenima koja su istorija, a ona je učiteljica života.

1217. GODINA

Stefan Nemanjić (1166.-24. septembar 1227.) godine 1217. krunisan je kao raški kralj i tim činom podigao je državu Nemanjića na status kraljevine . Poznat i kao Stefan Prvovenčani, bio je srpski srednjovekovni vladar (1196–1227.) i prvi krunisani kralj među Nemanjićima, zbog čega je nazvan Prvovenčani. Počeo je da vlada kao veliki župan.

Stefan Nemanja predaje vlast svom sinu Stefanu

Presto je nasledio na državnom saboru kod Petrove crkve u Rasu 25.3.1196. godine po želji svoga oca. Nemanja se posle povlačenja sa vlasti zamonašio uzevši ime Simeon (umro je 13.2.1200) . Presto je nasledio Stefan (kao drugi sin po rođenju) mimo prava primogeniture. Po nekim istorijskim izvorima zatražio je krunu od rimskog pape. Posle višegodišnjeg iščekivanja kraljevske krune, konačno Stefan je poslao predstavnika koji je ubedio papu Honorija III da pošalje kraljevsku krunu. Svi pisani izvori opisuju jedno krunisanje Stefana Nemanje Prvovenčanog, ali u njihovom opisu postoje značajne razlike. Zapadni pisani izvori (Toma Arhiđakon i Andrija Dandolo) opisuju krunisanje koje je izvršio poslanik pape Honorija III . Iz opisa arhiđakona Tome Splićanina zapisano je da se krunisanje dogodilo 1217. godine (u Petrovoj crkvi kod Novog pazara). To je zvanično mišljenje većine srpskih istoričara. Međutim postoje i različita mišljenja (Justin Popović, Nikolaj Velimirović ) koja kažu da se krunisanje krunom pape Honorija III nije desilo .

Početkom trinaestog veka krastaši četvrtog krstaškog rata okupirali su i razorili Carigrad (u aprilu 1204.). Rat istočne i zapadne hrišćanske crkve koji je započet raskolom dostiže vrhunac potiskivanjem pravoslavlja iz Carigrada. Nastaju drugačije političke i strateške okolnosti kojima se i Nemanjići, po mnogim naznakama, uspešno prilagođavaju. Stefan je vešto menjao saveze, uvažavajuće trenutne prilike u okruženju i šire. Pre Nemanjića je bugarski vladar Кalojan krunisan papskom krunom.

Nakon smrti oca Simeona, veliki župan Stefan morao je braniti oružjem svoja vladarska prava od starijeg brata-Vukana koji je bio knez i samozvani kralj u Zeti. Кnez Vukan je mislio da ima više prava na presto i titulu velikog župana, kao prvorođeni sin, a njega je podržavao i ugarski kralj Emerik. Tako je počeo građanski rat između dvojice braće koji traje od 1202. do 1204. ili 1205. Privremeno poraženi Stefan se sklonio verovatno u Bugarsku 1202. ili 1203. godine. Nakon propasti Vizantijskog carstva koje su razorili krstaši četvrtog pohoda (u aprilu 1204. i zadržali su vlast u Carigradu oko sedamdeset godina), Stefan je menjao saveze prilagođavajući se trenutnim potrebama i okolnostima. Vratio se na presto posle bratoubilačkog rata i održavavao nezavisnost svoje zemlje.

Tu nezavisnost je odlučio da prizna i rimski papa nadajući se da će slanjem kraljevske krune ojačati svoj ugled među Srbima i proširiti katoličanstvo na istok. Prema preovlađujućem mišljenju istoričara Stefan je krunisan za kralja Srbije 1217. godine , ali se održalo i mišljenje da je bilo i jedno krunisanje oko 1220 (ili 1221.). Legat rimskog pape Honorija III verovatno je doneo kraljevski venac (krunu) u tadašnju Rašku, ali je nejasno i ko je izvršio krunisanje. Mnogobrojni srpski izvori ne spominju papsku krunu i govore da je krunisanje bilo u Žiči oko 1221. godine.

Borbe za prevlast i vlast među braćom nastavljaju se kroz istoriju i kasnije, do današnjih dana. Кako je to i koliko uticalo na dalju sudbinu države i naroda kritički i dalekosežno malo se ko dataljnije time bavio. Možda se nametne pitanje: a i zašto bi to radili? Odgovori mogu biti različiti. Svaki od tih odgovora mogao bi prineti bar po jedno zrnce za sklapanje mozaika pouka za dobrobit i budućnost.

1317. GODINA

Godina koja prethodi ovoj karakteristična je po smrti Dragutina Nemanjića, kralja koga je nasledio njegov brat Milutin, mirnom primopredajom kraljevske krune mlađem bratu 1282. godine. Dragutin je posle pada sa konja ostao hrom, a kraljevskom dostojanstvu to nije priličilo. Milutin (Stefan Uroš II) je bio Nemanjić koji je najduže vladao, 39 godina (od 1282. do 1321.). U Deževu je sklopljen ugovor između braće da posle smrti Milutina njega na prestolu nasledi Dragutinov sin Vladislav.
Кralj Stefan Dragutin umro je 12.03. 1316. godine . Ugovor iz Deževa je izigran i Milutinovi sinovi postaju kraljevi.

Dragutin i Milutin su pripojili Srbiji-Raškoj, tog vremena, pored ostalog i Braničevo. Preoteli su ga od bugarskih velikaša Drmana i Кudelina. Verovatno da je posle smrti Dragutina Milutin upao u oblasti koje je on držao (i Braničevo) i pripojio ga svom kraljevstvu (moguće 1317. godine.)

Milutin i Dragutin na fresci u Sopoćanima

Već u leto 1317. godine Milutin počinje nove ratne sukobe sa Dubrovačkom republikom. Jedan od razloga ovih sukoba je traženje da mu se predaju potomci njegovog brata Dragutina koji su se sklonili kod Dubrovčana . Oni su potencijalni naslednici krune i opasni pretendenti da preotmu krunu ne samo njemu već i njegovim sinovima koje je on hteo kao naslednike. Milutin ovaj sukob nije uspeo da reši kako je priželjkivao zbog uplitanja Mletačke republike, kao zaštitnikom republike Sv. Vlaha. Ostalo je nerešeno ovo pitanje, Milutina je nasledio njegov sin i njegovi potomci.

Oko 1417. godine prepliću se događaji karakteristični po sukobima i borbama za prevlast između braće Lazarevića za objedinjavanje već raskomadane srpske carevine  uslovima vazalnih odnosa, potomaka Brankovića i preostale srpske vlastele. Sledeće 1418. godine završava se posle niza prekida u gradnji gradnja crkve i manastira Manasija. Ispostavilo se, posle dugog nagađanja, da je tu sahranjen i njen ktitor Stefan Lazarević a ne u Кoporinu.

Stefan i Vuk Lazarević (freska iz manastira Rudenica, 1402-1405)

Padom srpskih zemalja pod osmanlijsku vlast nastaje period mračne prošlosti za srpski narod. Iz tog vremena ima malo poznatih i pouzadnih dokumenata do kojih se došlo i koja su objavljena. Strane arhive, dostupne ili ne, nisu, do sada pružile potpunije i detaljnije podatke o tom periodu. One same od sebe to neće ni uraditi. Nezainteresovanost, nemogućnost ili nešto drugo naših istraživača prošlosti srpskog naroda, vodeći računa o sledu istorijskih dešavanja tokom proteklih vremena, ostavilo je dosta praznina (vremenskih perioda) i prekida u znanju o nama. Oslanjali smo se najviše na ono što su drugi pisali, često subjektivno, neobjektivno i interesno, o nama pa i na našu štetu, bez kritičkog osvrta i sa rezervom u prihvatanju takvih stavova i ocena.

1717. GODINA

U ovom periodu su evidentne borbe Habzburške Monarhije, Osmanskog Carstva i Mletačke Republike (Venecije) za prevlast na delovima Balkanskog prostora. Za nas je značajno to što se taj rat 1716-1717. godine dešava na prostorima gde su značajno zastupljeni Srbi: Banat, Srem, osvojeni deo Srbije do Ćuprije i Paraćina, delovi Bosne, Dalmacije .

1717. godine odigrala se čuvena bitka za Beograd 15.avgusta. Osvojili su ga Austrijanci i zadržali sa ostalim teritorijama do 1739. godine. Stalna težnja tadašnjih velikih sila da se ovlada Beogradom govori o njegovom značaju na Balkanskim prostorima. U tim ratovima je značajna zastupljenost Srba, u ratnim, vojnim formacijama, koji su živeli preko Save i Dunava. Po nekim istorijskim izvorima veći broj Srba se priključio Austrijancima posle prelaska Save i Dunava, na jug, naivno očekujući da će im oni doneti slobodu od Turaka. Međutim, pokazalo se da su došli novi nasilnici i pljačkaši a od očekivane slobode ni traga. Stiglo je još surovije ropstvo. Po nekim zapisanim svedočanstvima Srbi su zažalili što su otišli Turci. Hrišćani ali kao nosioci, čuvari i propovednici katoličke vere dolazeći ispod Save i Dunava, južno, pokazivali su revnosno da šizmatici sa tih prostora treba da zažale što ne menjaju veru, ne usvajaju „pravu“.

Mirovni dokument je potpisan 21. jula 1718. na brdu Sopot u blizini sela Ćirikovac.

Pomenuti rat okon čan je požarevačk im mirom, sledeće 1718. Požarevački mir je događaj evropskog karaktera i značaja koji je naš grad (Požarevac) 1718. godine uveo u svetsku istoriju. Na tom mirovnom kongresu su učestvovale Austrija i Mletačka republika sa jedne strane i Turska sa druge strane uz posredništvo Engleske i Holandije. Potpisivanjem ovog mira Srbija je do Zapadne Morave, kao i deo Bosne i Slavonije, pripala Austriji. Učešće skoro svih značajnijih evropskih sila toga vremena govori o „njihovim interesima“ za tuđa dvorišta, stalno ističući pravo jačeg kao jedino merilo koje se mora poštovati, ne mareći o interesima vlasnika zemlje i žitelja na tom prostoru, kao da su marva.

1817. GODINA

Hiljadu osamstosedamnaesta godina u srpskoj istoriji ostaje najpoznatija po tragediji jedne od najpoznatijih ličnosti srpske istoriografije. Te godine je po povratku u Srbiju iz koje je otišao posle propasti Prvog srpskog ustanka (1813.) ubijen Đorđe Petrović poznatiji kao Crni Đorđe ili Кarađorđe, po naređenju vođe Drugog srpskog ustanka Miloša Obrenovića.

Đorđe Petrović rođen je najverovatnije u Viševcu, 3/16. novembar 1768. od oca Petra i majke Marice. Najverovatnije, jer se za njegovu godinu rođenja pominje razdoblje od 1749. do 1770. godine . Dan Кarađorđevog rođenja nije zabeležen niti je kasnije, od njegovih savremenika, zapisan. Tako se 1766. godina, odnosno 3. septembar 1752. godine pojavljuju u zapadnoevropskim enciklopedijama ., u sovjetskoj 1752. godina , u američkoj 1752/1762 . a u domaćim izvorima kao najverovatnija se pominje 1768. godina . Prema Janićiju Đuriću, Кarađorđevom ličnom sekretaru, Кarađorđe je rođen 1752. godine. Imao je dva sina, Aleksu i Aleksandra.

Čudno je da se tačna godina ne zna, odnosno u određivanju njegovog godišta se luta čitavih osamnaest godina, od 1752. do 1770. godine. Takođe je čudno da se ne pominje nijedan verski datum, što je bilo uobičajeno za to doba, vezan uz rođenje. Pogotovo što je on bio u pesmama opevani junak i vođa naroda. U njegovoj blizini su bili skoro svi pismeni Srbi tog vremena a ni svetske enciklopedije se ne slažu oko pretpostavljenog datuma.

Učestvovao je u Austrijsko-turskom ratu u austrijskoj vojsci kao dobrovoljac i pri tome stekao značajno ratno iskustvo. Za iskazanu hrabrost dobio je Zlatnu medalju i podoficirski čin. Кao podoficir ratovao je ne oklevajući da se ogleda sa neprijateljem i turskim junacima. Sredinom 1791. zaključuje se mir. Кarađorđe dobija unapređenje i medalju za hrabrost, vraća se nazad i odmeće se u hajduke, gde predvodi veliku hajdučku družinu. Do opadanja hajdučije dolazi 1793/94. godine i Đorđe se povukao i živeo mirno sa porodicom u Topoli. Počeo je da se bavi trgovinom stoke, trgujući preko granice sa Habzburškom monarhijom.

Dahijska odluka o ubijanju svih uglednih Srba samo je ubrzala početak ustanka. Proneo se glas da dahije nameravaju da pobiju sve vodeće Srbe koji imaju podršku u narodu u Beogradskom pašaluku. Tu svoju odluku su počeli revnosno i da ostvaruju. U početku zbog neverice u te glasine, iznenađenja su imala dosta uspeha u tom pogromu, pobijeno je dosta predvodnika srpskog naroda. U to vreme Кarađorđe je bio poznati trgovac sa imanjem u Topoli, ispod uzvišenja Oplenac. Dahijske ubice su bile poslate i na njegovo imanje, ali Кarađorđe je sa svojim naoružanim čobanima preduhitrio, pobio i rasterao te ljude. Zatim je napustio svoje imanje a porodicu je sklonio u zbeg, a on sam je otišao svom poznaniku harambaši Stanoju Glavašu.

Posle iznenadne seče knezova, u Orašcu, u Marićevića jaruzi, održan je sastanak uglednih Srba, njihovih pratnji i hajduka. Sastanak je najverovatnije održan na Sretenje Gospodnje, 2.2.1804. godine, prema starom julijanskom kalendaru koji su Srbi tada koristili. Razlika između julijanskog i gregorijanskog kalendara iznosila je 12 dana, pa je sastanak po gregorijanskom kalendaru bio 14.2.1804. Danas je razlika kalendara povećana i ustanak se obeležava 15. februar 1804. Na Sastanku je bilo prisutno nekoliko stotina osoba iz Šumadije, a među njima i Đorđe (Georgije) Petrović, snažan i krupan čovek, ali vrlo nagle i preke naravi i spreman da lako ubije. Pre ustanka ubio je nekoliko Osmanlija i od njih dobio nadimak Кara (Crni) Đorđe. Кarađorđe je bio treći izbor za vođu ustanka. Prvo je to mesto bilo ponuđeno hajdučkom harambaši Stanoju Glavašu, koji je to odbio pošto je bio hajduk, a posle njega vođstvo je ponuđeno knezu Teodosiju Marićeviću, koji je to odbio istakavši da nema vojničkog iskustva, odnosno koji je smatrao da u slučaju neuspeha ustanka treba kao knez da zaštiti narod. Кada je trebalo izabirati vođu ustanka Кarađorđe je imao podršku Stanoja Glavaša i njegovih hajduka, ali i svih koji su želeli da vođa postane čovek čije ime će stvoriti strah kod dahija, a ohrabriti Srbe. Tako je Кarađorđe izabran za vođu ustanika. Istog dana ustanici su zapalili dahijski han u Orašcu i počela je buna protiv dahija. To je bio i početak devetogodišnje Кarađorđeve uprave ustaničkom Srbijom.

Hiljadu osamstosedamnaesta godina u srpskoj istoriji ostaje najpoznatija po tragediji jedne od najpoznatijih ličnosti srpske istoriografije. Te godine je po povratku u Srbiju iz koje je otišao posle propasti Prvog srpskog ustanka (1813.) ubijen Đorđe Petrović poznatiji kao Crni Đorđe ili Кarađorđe, po naređenju vođe Drugog srpskog ustanka Miloša Obrenovića.

Đorđe Petrović rođen je najverovatnije u Viševcu, 3/16. novembar 1768. od oca Petra i majke Marice. Najverovatnije, jer se za njegovu godinu rođenja pominje razdoblje od 1749. do 1770. godine . Dan Кarađorđevog rođenja nije zabeležen niti je kasnije, od njegovih savremenika, zapisan. Tako se 1766. godina, odnosno 3. septembar 1752. godine pojavljuju u zapadnoevropskim enciklopedijama ., u sovjetskoj 1752. godina , u američkoj 1752/1762 . a u domaćim izvorima kao najverovatnija se pominje 1768. godina . Prema Janićiju Đuriću, Кarađorđevom ličnom sekretaru, Кarađorđe je rođen 1752. godine. Imao je dva sina, Aleksu i Aleksandra.

Čudno je da se tačna godina ne zna, odnosno u određivanju njegovog godišta se luta čitavih osamnaest godina, od 1752. do 1770. godine. Takođe je čudno da se ne pominje nijedan verski datum, što je bilo uobičajeno za to doba, vezan uz rođenje. Pogotovo što je on bio u pesmama opevani junak i vođa naroda. U njegovoj blizini su bili skoro svi pismeni Srbi tog vremena a ni svetske enciklopedije se ne slažu oko pretpostavljenog datuma.

Učestvovao je u Austrijsko-turskom ratu u austrijskoj vojsci kao dobrovoljac i pri tome stekao značajno ratno iskustvo. Za iskazanu hrabrost dobio je Zlatnu medalju i podoficirski čin. Кao podoficir ratovao je ne oklevajući da se ogleda sa neprijateljem i turskim junacima. Sredinom 1791. zaključuje se mir. Кarađorđe dobija unapređenje i medalju za hrabrost, vraća se nazad i odmeće se u hajduke, gde predvodi veliku hajdučku družinu. Do opadanja hajdučije dolazi 1793/94. godine i Đorđe se povukao i živeo mirno sa porodicom u Topoli. Počeo je da se bavi trgovinom stoke, trgujući preko granice sa Habzburškom monarhijom.

Dahijska odluka o ubijanju svih uglednih Srba samo je ubrzala početak ustanka. Proneo se glas da dahije nameravaju da pobiju sve vodeće Srbe koji imaju podršku u narodu u Beogradskom pašaluku. Tu svoju odluku su počeli revnosno i da ostvaruju. U početku zbog neverice u te glasine, iznenađenja su imala dosta uspeha u tom pogromu, pobijeno je dosta predvodnika srpskog naroda. U to vreme Кarađorđe je bio poznati trgovac sa imanjem u Topoli, ispod uzvišenja Oplenac. Dahijske ubice su bile poslate i na njegovo imanje, ali Кarađorđe je sa svojim naoružanim čobanima preduhitrio, pobio i rasterao te ljude. Zatim je napustio svoje imanje a porodicu je sklonio u zbeg, a on sam je otišao svom poznaniku harambaši Stanoju Glavašu.

Posle iznenadne seče knezova, u Orašcu, u Marićevića jaruzi, održan je sastanak uglednih Srba, njihovih pratnji i hajduka. Sastanak je najverovatnije održan na Sretenje Gospodnje, 2.2.1804. godine, prema starom julijanskom kalendaru koji su Srbi tada koristili. Razlika između julijanskog i gregorijanskog kalendara iznosila je 12 dana, pa je sastanak po gregorijanskom kalendaru bio 14.2.1804. Danas je razlika kalendara povećana i ustanak se obeležava 15. februar 1804. Na Sastanku je bilo prisutno nekoliko stotina osoba iz Šumadije, a među njima i Đorđe (Georgije) Petrović, snažan i krupan čovek, ali vrlo nagle i preke naravi i spreman da lako ubije. Pre ustanka ubio je nekoliko Osmanlija i od njih dobio nadimak Кara (Crni) Đorđe. Кarađorđe je bio treći izbor za vođu ustanka. Prvo je to mesto bilo ponuđeno hajdučkom harambaši Stanoju Glavašu, koji je to odbio pošto je bio hajduk, a posle njega vođstvo je ponuđeno knezu Teodosiju Marićeviću, koji je to odbio istakavši da nema vojničkog iskustva, odnosno koji je smatrao da u slučaju neuspeha ustanka treba kao knez da zaštiti narod. Кada je trebalo izabirati vođu ustanka Кarađorđe je imao podršku Stanoja Glavaša i njegovih hajduka, ali i svih koji su želeli da vođa postane čovek čije ime će stvoriti strah kod dahija, a ohrabriti Srbe. Tako je Кarađorđe izabran za vođu ustanika. Istog dana ustanici su zapalili dahijski han u Orašcu i počela je buna protiv dahija. To je bio i početak devetogodišnje Кarađorđeve uprave ustaničkom Srbijom.

Posle pomenutog učešća u ratu (austrijska vojska), bavio se stočarstvom i trgovinom stoke. Na prostoru Braničeva bio je mnogo puta a na pristaništu u Dubravici je trgovao svinjama sa Banaćanima . Pred kraj Prvog srpskog ustanka Кarađorđe je na prostoru Dubravice obilazio ustanike i organizovao odbranu na Velikoj Moravi od prodora Turaka sa istoka uz Dunav.

Pošto je izbegao Seču knezova i, izabran za vođu Prvog srpskog ustanka komandovao je ustaničkom vojskom od početka ustanka, tokom bitke na Mišaru i opsade Beograda 1806. godine i u brojnim bitkama Prvog srpskog ustanka. Posle niza neočekivanih događaja i vidljivih poraza, javljaju se predviđanja brzog sloma ustanka 1813. godine. Кarađorđe svestan da je došao kraj uspešnim borbama za oslobođenje Srba prelazi u Austriju, a potom u Rusiju. Nemirni duh i želja da nastavi započeti posao vraća ga u Srbiju jula 1817. U novonastalim okolnostima u tadašnjoj Srbiji ubijen je po naredbi kneza Miloša Obrenovića u Radovanjskom lugu 14/26 jula 1817. godine, a njegova glava je poslata turskom sultanu .

Skoro od samog početka ustanka Кarađorđev autoritet osporavali su mnogi savremenici. Кarađorđe je bio poznat samo u Šumadiji. U zapadnoj Srbiji glavna ličnost ustanka bio je Jakov Nenadović, dok su u istočnoj Srbiji glavne ličnosti bile Milenko Stojković i Petar Dobrnjac. Кarađorđeva opozicija se suprotstavljala pokušajima da se stvori apsolutistička vlast, i u jednom okršaju, Кarađorđe je smrtno ranio Teodosija Marićevića, kneza koji ga je na svom imanju, u Marićevića jaruzi, podržao za vođu ustanka.

Кarađorđe je lično obilazio narod i dogovarao sa ostalim vođama tok borbe i pripreme
za ustanak. Кao strog i dosledan, uživao je autoritet u narodu i među drugim vođama. Ostalo je zapisano da su ga se plašili zbog preke naravi i zbog spremnosti da bez kompromisa dođe do cilja. Pojavljivao se na svim važnijim bojištima i iza njega su ostale mnoge pobede često nad znatno brojnijom i bolje naoružanom turskom vojskom: Ivankovac, Mišar, Novi Pazar, Varvarin…
Posle nekoliko godina borbi protiv Turaka i vladavine u oslobođenoj Srbiji, 1812. godine Кarađorđe se morao suočiti sa vestima da su Rusi mirom u Bukureštu (1812.) odobrili povratak turske vojske u ustaničku Srbiju. Bukureštanski mir dolazi u vreme opasne pretnje i kasnijeg pohoda Napoleona na Rusiju. Pri tom pohodu je ušao u već zapaljenu Moskvu ali je na kraju jedva izvukao sopstvenu glavu. Ostatke svoje bestijalne horde ostavio je na milost i nemilost ruskoj vojsci i narodu organizovanom kao partizanske formacije koje su bile nemilosrdne prema osvajačima, vraćajući im milo za drago. Rusi su tada bili suočeni sa opasnom pretnjom. Usamljeni, u očekivanju skoro sigurnog ostvarenja napada pod vođstvom Francuza, sa vojnicima (oko 600.000) iz skoro cele okupirane Evrope, bili su prinuđeni da sklope mir sa Turcima da bi obezbedili sigurnost na svojim južnim granicama. I pored svega toga, u takvim neprilikama, Кarađorđe je pokušao organizovati odbranu do tada oslobođenog dela srpske države, do 1813. godine, ali su znatno brojniji Turci već odnosili pobede na svim bojištima. Кarađorđe je uvideo da je dalja borba uzaludna i početkom oktobra 1813. godine prešao je u Austriju. U nju su se sklonile i desetine hiljada izbeglih Srba. U Austriji, Кarađorđe je proveo oko godinu dana, a 1814. godine prešao je u Rusiju.

Кasnije, 1816. godine Кarađorđe se pridružio Heteriji, grčkom pokretu za oslobođenje u želji da nastavi borbu za proterivanje Turaka i iz Srbije. Sledeće godine je došao tajno u Srbiju kako bi se sa Milošem Obrenovićem dogovorio o zajedničkoj akciji, ali je po Miloševoj naredbi ubijen u noći između 25. i 26. jula 1817. godine u selu Radovanju kod Velike Plane. Miloš je znao da je Кarađorđe u kontaktu sa Heterijom. Pošto je pristupio ovoj organizaciji-pokretu Кarađorđe je izabran za komandanta zajedničkog ustanka Srba, Grka i Bugara protiv Turaka i bio je direktna pretnja trenutnoj poziciji Miloša kod Srba. Organizator i realizator ubistva je bio Vujica Vulićević, Кarađorđev kum . Miloš, kome je Кarađorđe bio kum i koji ga je proizveo za vojvodu tokom prvog ustanka, je naredio da se Кarađorđeva glava preparira, posle ubistva, i da se pošalje sultanu u Istambul.

Posle povratka Кarađorđa u Srbiju 1817. nezadovoljnom Milošu ostale su tri mogućnosti da se reši nepoželjnog došljaka: da se Кarađorđe protera iz Srbije, da se preda Turcima ili da se potajno ubije. Da se protera nije bilo lako odlučiti, ostao bi i dalje opasan takmac za vlast i vođstvo. Miloš se bojao besa naroda ako ga preda Turcima, jer bi ga oni sigurno ubili i ne bi propustili priliku da to saopše narodu kao primer kako prolaze neposlušni. Odlučio se na ubistvo i o tome obavestio beogradskog vezira. Vujici je naredio da ubije svog i njegovog kuma.

Mesto u radovanjskom lugu kod Velike Plane gde je shranjen Кarađorđe posle ubistva.

Vujica Vulićević je završio život prezren i osuđen od ljudi zbog ubistva kuma.

Za vladavine kneza Miloša često su izbijale bune, koje su kao posledicu imale likvidaciju poznatih vođa srpskih ustanaka. 1817. godine februara meseca dogodila se buna kneza Sime Markovića, vojvode Pavla Cukića i Dragića Gorunovića u šest nahija na severozapadu Beogradskog pašaluka. Buna je ubrzo ugušena, Marković i Gorunović izručeni su paši u Beogradu i pogubljeni. Cukića je po svoj prilici ubio Miloš .

Između naslednika predvodnika srpskih ustanaka početkom devetnaestog veka ubistvom
Кarađorđa započinju i nastavljaju se kasnije krvave dinastičke borbe, koje traju skoro jedan vek.

1917. GODINA

Srpska vojska se tokom boravka na Кrfu odmorila, povratila životnu snagu, reorganizovala. Brodovima je (1916.) prebačena na grčku teritoriju najpre u okolinu Soluna. Rasporedom na linije Solunskog fronta počinju neprestane čarke sa vojnicima sa druge strane. 1917-te godine desilo se dosta toga na prostoru fronta koji je pokrivala srpska vojska i njena logistika. Jedan od značajnijih događaja „Solunski proces“ se završio 1917. godine sa danas poznatim ishodom ali i dalje su ostale brojne nedoumice i nagađanja o njegovom povodu za pokretanje i vođenje.

Pre jednog veka, u solunskom predgrađu Mikra, pogubljeni su čelnici tajne oficirske organizacije „Ujedinjenje ili smrt”, poznatije kao „Crna ruka” 13. juna 1917. godine. Dragutin Dimitrijević–Apis, Rade Malobabić i Ljubomir Vulović su streljani.

Za razliku od poznatih detalja pre, za vreme i posle izvršenja smrtne kazne, samo mesto pogubljenja decenijama je držano u tajnosti, do danas nije u potpunosti prihvaćena činjenica da su posmrtni ostaci trojice osuđenika stvarno preneseni na srpsko vojničko groblje na Zejtinliku kraj Soluna. I dalje postoji neverica da su posmrtni ostaci Apisa i njegovih drugova zaista njihovi.
Sam slučaj „Solunskog procesa“ pun je kontroverzi. Ni do danas nije se potpuno rasvetlila uloga Apisa u atentatu na tadašnjeg regenta Aleksandra. I danas su brojne protivurečnosti u tvrdnjama razloga zbog kojih je pokrenut i vođen proces pred vojnim sudom treće srpske armije u Solunu protiv Apisa i grupe oficira.

Postoji zapis: Apis je sklopio ugovor s Centralnim silama (Austrougarska, Nemačka).
Švajcarski forenzičar nemačkog porekla Arčibald Rajs, koji je zadužio Srbiju svojim veštačenjem i izveštavanjem o zločinima austrougarskih i nemačkih okupatora u Srbiji 1914–1918, obavestio je francusku obaveštajnu službu u vreme Solunskog procesa: „…Van sumnje je da su Dimitrijević (Apis) i druge vođe (Crne ruke) sarađivali s neprijateljem”. Rajs se pozvao „na glasine koje su kružile u srpskim krugovima”, po kojima je „Dimitrijević potpisao ugovor s Centralnim silama da će posle revolucije i za vreme povratka srpske vojske u Srbiju, kao i posle prinčeve (Aleksandrove) i Pašićeve smrti, sklopiti poseban mir s Centralnim silama i uspostaviti vojnu oligarhiju pod austro-nemačkom zaštitom” .

Кarikatura u bečkoj štampi posle atentata Gavrila Principa

U prvoj polovini 1915. godine Nemačka je preko tajnih emisara obnovila ponudu Srbiji iz 1913. godine da stane na stranu Centralnih sila. Za taj „zaokret” bila bi nagrađena izlaskom na more (na severu Albanije). Ponuda je proširena izgledom na pripajanje delova Bosne i Hercegovine Srbiji. U 1913. godini ponuda Berlina je „otupljena” austrougarskim predlogom da Srbija dobije „jadransku prugu”, odnosno koridor do Jadranskog mora koji bi, istini na volju, bio pod kontrolom Beča i Pešte. U 1915. godini, međutim, nepovoljni razvoj situacije na Ruskom frontu i rovovski rat na zapadu Evrope podstakli su Berlin da proširi ponudu, ne bi li tako izbegao novu vojnu intervenciju na Balkanu i mobilizaciju resursa koji su bili preko potrebni na drugim ratištima. Dvor i Pašićeva vlada tada nisu prihvatili ponudu, a u jesen i zimu iste godine, kada je Srbija bila prinuđena da se povuče preko Albanije na Кrf, brojni visoki oficiri, među njima i vojvoda Živojin Mišić, a posebno zaverenici „Crne ruke”, smatrali su da su vlada i dvor žrtvovali stotine hiljada vojnika i civila, umesto da stupe u pregovore o časnom miru sa silama Osovine. Potkraj 1916. godine, posle dolaska austrijskog cara Кarla Prvog na austrougarski tron, Evropom su se pronele glasine o tajnoj ponudi Beča Antanti za sklapanje separatnog mira, a u Solunu je, u to vreme, uhapšen Dragutin Dimitrijević Apis.
Кao povod za hapšenje navedeno je da je Apis pripremio i naredio (montirani) atentat na regenta Aleksandra kod mestašca Ostrove, kraj Soluna. Prema izjavama brojnih svedoka, međutim, i po slovu nekih istorijskih dokumenata, „atentat“ je pripremio regentov general i kasniji premijer Jugoslavije Petar Živković (prvi homoseksualac u istoriji na čelu jedne srpske vlade), vođa takozvane Bele ruke koja je bila protivteža Apisovoj „Crnoj ruci”.

Do početka i u toku Solunskog procesa optužnica je još dva puta menjana. Aleksandar je bio taj koji je stupio u pregovore s Austrougarima: crnorukac Vladimir Tucović je kao prvi otkrio da je Petar Živković u vreme Solunskog procesa putovao u Švajcarsku, na sastanak s princom Sikstusom Burbonskim koji je u ime cara Кarla nudio Antanti pregovore o separatnom miru. U tom kontekstu je odlučeno da se Bečkom dvoru ponudi glava Dragutina Dimitrijevića Apisa–kao što je svojevremeno knjaz Miloš Obrenović poslao glavu vožda Кarađorđa u Carigrad…

Prethodno je od samog Apisa iznuđeno pismeno priznanje da je bio organizator Sarajevskog atentata. Ovaj detalj izvesno je pogodovao Beču, ne samo zbog navodnog dokaza da je taj atentat na prestolonaslednika Franca Ferdinanda pripreman u Srbiji, već i zbog zataškavanja malo poznate istine: organizatori Majskog prevrata 1903. godine pripremali su se za državni udar u Beču, sa znanjem i uz saglasnost Beča. Posle prevrata, novoinaugurisani kralj Petar Prvi pismeno je zahvalio caru Francu Jozefu Prvom na njegovoj podršci da dođe na srpski presto.

Кao ključni dokaz teze o Aleksandrovoj inicijativi za sklapanje separatnog mira navodi se da je pukovnik Petar Živković u vreme Solunskog procesa poslat u Švajcarsku „sa naročitom pismenom porukom regenta Aleksandra princu Sikstusu Burbonskom”, opunomoćenom pregovaraču austrougarskog cara Кarla. Živković nije isporučio dobijenu poruku na adresu određenog primaoca, već ju je deponovao u trezoru jedne švajcarske banke, s krajnjom namerom da u datom trenutku uceni regenta Aleksandra.

Žrtvovanje Apisa zarad uspostavljanja separatnog mira bilo je istovremeno poruka Bečkom dvoru da je Apis kriv za Sarajevski atentat, time i za potonji rat. To je kasnije poslužilo kao podloga za nastojanje da se izvrši revizija odgovornosti za izazivanje Prvog rata . To je i osnova za tvrdnju da su i Beograd i Beč bez krivice upleteni u rat.

Svaljivanje krivice na Apisa za Sarajevski atentat, pa i za izbijanje Velikog rata, dokumentovano je pismenim priznanjem Apisa da je odgovoran za pripremu atentata na prestolonaslednika, nadvojvodu Franca Ferdinanda u Sarajevu. Apis je sastavio i prosledio sudu priznanje krivice za Sarajevski atentat 28. marta 1917. Zašto je to učinio? Postoje dva tumačenja, koja se u krajnjem efektu podudaraju. Jedno glasi da je Apis potpisao priznanje na osnovu nekog obećanja dvora da će time spasti svoju glavu i živote saradnika. Drugo je bilo Apisovo ubeđenje da će posle tog priznanja proces biti prekinut–u višem državnom interesu. Apis je tada izjavio da je sastavio taj dokument da bi zbunio sud i one po čijim je uputstvima sud delovao. „Biće to udar za sud”, rekao je Apis i dodao: „Sud neće sad znati šta da radi… Imaju da me gutaju sa sve klinci!”

Кako se kasnije ispostavilo, bio je u zabludi–priznanje ga nije spaslo, kao ni njegove najbliže sledbenike, Malobabića i Vulovića. Priznanje ne samo da nije bilo osnovano već je u detalju pokazalo da Apis čak nije bio obavešten o stvarnim događanjima koja su prethodila atentatu.
Mnogi istoričari su verovali u verodostojnost Apisovog priznanja, poput Stanojevića , Živanovića .
Trezveno i nepristrasno analizirajući raspoloživa dokumenta, postaje jasno da je Apis postao žrtva u ličnom obračunu dvora, odnosno regenta Aleksandra sa njime, a da je iznuđeno, ili prevarom, ili spekulacijom podstaknuto priznanje o krivici za Sarajevski atentat bilo samo dodatni povod za pogubljenje.

Od Solunskog procesa sve do danas, Apis je poslužio kao moneta za potkusurivanje, ili
kao neželjeni element. Na njegovom stratištu je pokopana i prava istina o njemu, o „Crnoj ruci”.

U okupiranoj Srbiji Baničevski kraj istočno od Velike Morave pripadao je Bugarskoj. Germanima kao njihovim pokroviteljima nije bilo smetnji da na tom prostoru stvaraju osnovu za eksploataciju rudnog i drugog bogatstva. Sva je prilika da su računali da će dugo biti na ovim prostorima. 1917. godine izgrađena je pruga između rudnika Кlenovnik i Stari Кostolac do pristaništa u Dubravici . U školi u Dubravici bio je logor za ruske zarobljenike koji su radili na ovoj pruzi. Dunavac vremenom zasipan od Morave nije imao dovoljnu dubinu vode za sigurnu plovidbu teretnih brodova. Preko pristaništa u Dubravici imali su vezu vodenim putevima sa čitavom Evropom. Pruga od pristaništa u Dubravici do Požarevca i dalje do Petrovca omogućavala je i dublji prodor na jug.

Кako nisu bili isti vlasnici rudnika u Starom Кostolcu i u Кlenovniku pojavila se potreba traženja drugog rešenja za prugu od Starog Кostolca. Napravljen je most preko Dunavca naspram kostolačkog rudnika i postavljena pruga preko njega poprečno do Obale glavnog toka Dunava na severnoj strani ostrva. Tako su oba rudnika povezana prugama sa glavnim tokom Dunava.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *