Pokret otpora za vreme Drugog svetskog rata u kučevačkom kraju (V): Stanojlo Bogdanović, četnik iz Voluje

Narodnooslobodilačka borba u nekadašnjem požarevačkom okrugu koji je za neprijatelja predstavljao vrlo važno područje, počela je i odvijala se pod specifičnim uslovima, jer je okupator na tom području držao znatne snage čitavo vreme rata. U toku realizacije ovog medijskog projekta na portalu „Trag“ predstavićemo pokrete otpora u kučevačkom kraju.

„Dogovorom Veljka Dugoševića, koji je vodio partizane i četničkog vođe Leonide Plješkovića leta 1941. otpočela je zajednička borba protiv okupatora“, navodi u svom ratnom dnevniku Stanojlo Bogdanović (1914) iz sela Voluja kod Kučeva, koji je na svojim stranicama 2001. гodine preneo dnevni list „Glas javnosti“ i nastavlja:

„Tada smo napali i osvojili Veliko Gradište, a pre toga i selo Rabrovo. Nemci su kasnije zbog toga bombardovali Rabrovo i Neresnicu. S partizanima nismo mogli da se dogovorimo oko podele ratnog plena, jer su tražili sve. Potom su počeli da razoružavaju naše patrole, napadaju naše male jedinice i simpatizere. Kako su bili brojniji od nas, povukli smo se u Gornjak i tada se s njima rastali. U Gornjaku smo proveli četiri meseca, sve dok dobrovoljci iz Požarevca nisu oterali komuniste iz Kučeva, kada je poginuo Veljko Dugošević. Protiv komunista vodili smo borbe i u Gložani, Kučevu, kao i na Crnom vrhu kod Ranovca 1942. godine.”

U proleće 1942. padobranom na Deli Jovan spustili su se prvi članovi engleske vojne misije. To su bili pukovnik Džofer Rupert i poručnik Misfelt. Kasnije su stigli i major Grinvud, Ajdžet Keferpok, pukovnici Bejli, Hjuston i Efren Rudolf. Svi oni su pre rata radili kao stručnjaci u Boru i dobro govorili srpski jezik. Dvadesetak dana kasnije, stigli su i Albert Sajts, poručnik Maksfelt, major Erik Sajs i brigadiri Valter i Bek, a svi zajedno su prebačeni na Beljanicu, gde je Stanojlo postavljen za komandira obezbeđenja savezničke misije.

Posle odlaska misije u proleće 1944. godine, Stanojlo je premešten u Zvišku brigadu pod komandom vojvode Voje Tribrođanina, koja je u septembru 1944. oslobodila Kučevo. Tada su Dragi Đorđević iz Kučajne i Stanojlo određeni da sa 28 vojnika „udare“ na Bugare, dok je Voja Tribrođanin, sa Stanojem Glavašem, koji je tu poginuo, napao načelstvo.

Nakon toga su četnici iz kučevačkog kraja otišli u okolinu Sokobanje, na Bukovik, i tu ostali sve do propasti četničkog pokreta. Stanojlo se tada vratio u Voluju, krio po salašima, ali su ga zajedno sa bratom zarobili, mobilisali i poslali u Bosnu u partizansku vojsku. Vratio se 1945. godine, a njegov brat je poginuo u bosanskim planinama. Pošto nije počinio nikakav zločin, bio je pušten posle prve Titove amnestije.

„Kasnije su me pronašla tri partizana, od kojih je jedan bio moj rođak, koji me je najviše teretio u novoj istrazi. Dovode me u aps, u istražni zatvor u Požarevac, gde sam prvi put osuđen na smrt. Bilo je to 3. marta 1946. godine. U okovima sam bio sve do 15. juna 1946. godine. Bukagije su bile teške 26 kilograma i 200 grama. Drugo suđenje bilo je 15. marta 1947. godine. Od cele grupe kojoj je suđeno samo su mene osudili na na smrt, dok su ostale kasnije pustili. Tada moj branilac, Boža Tadić iz Požarevca, da bi me spasao, šalje moju majku kod Tita.  „Da kažeš Titu kako imaš dva sina, da je jedan poginuo u Bosni kao partizan, a da ti je drugo dete osuđeno na smrt jer je bilo u četnicima“, rekao je mojoj majci.

Ne znam kako je ona stigla do Tita, ali ga je pronašla i ispričala mu moju sudbinu. Tito se smilovao, dao joj jednu cedulju, s kojom je ona otišla kod vrhovnog javnog tužioca Jugoslavije. Bio je to Hrvat, ne znam kako se prezivao, ali mu je prezime počinjalo sa „H“, koji je naredio obnovu procesa.

Niko mi u zatvoru o tome ništa nije pričao, osim što mi je advokat Tadić na tri dana pred streljanje rekao da će majka da ide kod Tita. Na obnovljenom procesu osuđen sam na 18 godina. Na ovu kaznu dodali su mi još dve godine samo zato što sam na jednoj priredbi u Kučevu recitovao pesmu o pogibiji kralja Aleksandra u Marselju, koju sam lično napisao.

Na prvom suđenju tužilac je bio Vicić iz Petrovca, a na drugom, kada sam opet osuđen na smrt, Ratko Dabić, rodom iz Mustapića. On je bio opasan. Tačno znam da je za osmoricu, kojima nije bilo suđeno, lično naredio da se streljaju.

Na prvom suđenju kažem sudiji: „Gospodine sudija, vi ćete mene da osudite, ali gospodin Vicić, javni tužilac, treba da sedi ovde pored mene, pošto je školovan i stariji po rangu, s moje desne strane, ovde, na optuženičkoj klupi. On je bio mobilini oficir u štabu kod Siniše Pazarca“. Onda Vicić kaže: „Jeste, bio sam, ali po zadatku partije“.

E, sad, u one dve godine što sam dobio za recitaciju, uračunata je i ova – što nisam podneo prijavu da je Vicić bio u četnicima Siniše Pazarca. Kaznu sam izdržavao i u Sremskoj Mitrovici, 12 godina i sedam meseci, gde sam izučio mašinbravarski zanat i za to vreme sam se razveo od prve žene. Nije mogla da me čeka 20 godina, a i nije bilo pošteno. Posle svih tamničarskih muka, vratio sam u svoje selo i radio ono što sam u mitrovičkom zatvoru naučio.“, piše između ostalog u svom ratnom dnevniku Stanojlo Bogdanović, koji je delom preneo „Glas javnosti“.

 

Ovaj tekst nastao je u sklopu projekta „Pokret otpora za vreme Drugog svetskog rata u

kučevačkom kraju“, koji sufinansira predsednik opštine Kučevo po osnovu Konkursa za

sufinansiranje projekata proizvodnje medijskih sadržaja iz oblasti javnog informisanja na

teritoriji opštine Kučevo u 2019. godini.

 

– Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa

koji je dodelio sredstva.

Izvor: Trag

Foto: pinterest.com

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *