Prošla godina je u Srbiji bila rekordna po broju turista, ali i po afirmaciji seoskog turizma. Petrovac na Mlavi se može pohvaliti netaknutom prirodom, brojnim manastirima, domaćim specijalitetima, zbog čega iz godine u godinu beleži sve veći broj poseta. U toku realizacije ovog medijskog projekta na portalu „Trag“ predstavićemo turističke potencijale petrovačkog kraja.
Ljubazni i pre svega uvek raspoložen za razgovor Aca Gera Životić, naš ako tako možemo da kažemo domaćin za razgovor na temu sela Kamenova, iz prve, obradovao se i odgovorio pozivu da za Portal „Trag“ ispriča legende o nastanku naziva ovog sela.
Velika je šteta što zbog okolnosti koje svi zajedno delimo i podnosimo, a zbog bezbednosti ovaj nadasve interesantan razgovor nije mogao da bude zabeležen i okom kamere. Zato Vam ljubaznošću domaćina Ace Gere Životića donosimo izvode iz sada već možemo reći bogatog spisateljskog opusa, a koji delimo sa Vama poštovani čitaoci.
Legende i drugo…
Sadašnja legenda o nazivu sela nastala prilikom snimanja čuvene emisije „Znanje imanje“ početkom sedamdesetih godina prošlog veka. Ona se prvi put čula tada u tv etar, a istu su pisali Nikola-Kola Savić i legendarna voditeljka Kosara Balabanović. Kazivala je o „Kamenovanju nevaljalog lovca“. Dakle novijeg je datuma i veoma malo je istorijski utemeljena, a najviše je rasprostranjena.
Zapravo, sve istorijske knjige kazuju, kako je selo dobilo ime zbog kamene podloge, na kome isto leži. A to je ruda, Tercijalni kamen. U selu je bio i majdan, ruda i rudnik. Od toga kamena pravljeni su mnogi temelji kuća i zgrada, kao i svi mostovi u 19 veku na državnom putu. Put je vodio dolinom iz Stiga i Mlave do Homolja i obratno, a preko reka, potoka. Bilo je tada 95 mostova od Salakovca do Gornjaka, koji su pokriveni kamenim pločama iz ovog sela. Takođe od istog belog kamena tzv. „peščanika“ napravljeni su mnogi spomenici na groblju.
Treća, takođe lepa legenda, govori a vezuje se za Vitovnicu. Kada je „Georgije ubijao aždaju“, zbog sestara Vite i Anice tj. svoje devojke. Priča kazuje da bi spasao svoju devojku koja je po običaju i redosledu trebala da bude žrtvovana aždaji, Georgije je pošao određenog dana da se obračuna na život ili smrt sa ovom nemani. Ujedno bi spasao selo i devojke od daljeg žrtvovanja. U Planinskom kršu pred pećinom povela se velika i strašna borba. On na konju sa sabljom i kopljem u rukama. Aždaja ga je ljuta čekala. Dok je prilazio bilo je strašno i jezivo, ona je urlikala i bacala, živu vatru. Borba je traja celo pre podne, dok istu nije počeo savladavati Georgije i dok je nije poterao u beg. Ona je bežala iz planine u dolinu i ravnicu. Uporno je ganjao i sabljom sasecao… „Tamo gde su u nekom kamenju pali delovi njenog tela“, to selo je kasnije nazvano Kamenovo.
U svakom slučaju selo je od davnina i traje do današnjih dana, a po kojoj legendi je baš dobilo ime Kamenovo sami gospod Bog će znati…
Kamen
Bio je jako razvijen u starih Srba. Tragovi toga kulta i danas su mnogobrojni. Kamen može biti sedište duše pokojnikove, ili kakvog drugog demona. U istočnoj Srbiji takvom senovitom kamenju prinose se žrtve: (Običaji „puštanja vode“ o velikom četvrtku). Duša se može nagnati da uđe u kamen i to sredstvo upotrebljava se prema dušama lutalicama, ili dušama čije raspoloženje nije poznato ali prema svima dušama uopšte. Kad postoji bojazan da će se neko povampiriti, u njegov grob bacaju se tri kamena, kad se odseče drvo za koje se misli da je senovito, na njegov panj meće se kamen. Na grob ubijenoga čoveka (a duše nasilno umorenih obično, postoje zli duhovi). Svaki prolaznik ostavlja po kamen. Grob se često ograđuje kamenjem (starinski, po celoj Evropi rasprostranjen običaj). Sve to, kamen ima za cilj da za sebe veže dušu, i tako je spreči da ne čini zla.
Nadgrobni spomenik, beleg, mramor, prvobitno je bio sedište duše. Neki kameni su često predmet lokalnog kulta, kroz njih se provlače nerotkinje, oni mogu prouzrokovati sušu ili kišu, poslati na ljude pomor. Kod takvih kamenova prinose se žrtve i skuplja narod. Žrtva ranije, svakako bilo upućena kamenu, odnosno demonu, koji u njemu stanuje. O takvom kamenju pričaju skasne i legende i one se obično dovode, u vezu sa lokalnim ili opštenarodnim herojima, (Svetim Savom, Markom, Milošem, Trojanom, Nikolom Predojevićem i dr.) U kamenu može privremeno ili stalno, ući i duša živog čoveka. To verovanje našlo je izraza u narodnim pripovetkama (obično veštice pretvaraju ljude i stoku u kamenove)
Ime selu nije slučajno nadenuto, a da li se krije iza ove odrednice???
Legenda o Kamenovu
Ova legenda govori o vremenu kada su Turci vladali dolinom Mlave, sprovodeći svoje zulume. Tako je ostala nejaka devojčica koju je othranio i podigao stric. Čuvala je, kao devojčica, stada ovaca. Jednoga dana, ono što nisu uradili Turci, uradio je seoski lovac – silovao ju je. Za bruku i sramotu saznali su stric i strina, kmet i pop. Nevaljalog lovca osudiše pod zapisom na smrt kamenovanjem. Prvi kamen na nevaljalog sina bacio je otac i brat, pa ostali meštani, dok ga ne ubiše. Devojka nije mogla da preboli sramotu, već se obesila o gredu u vajatu. Bojeći se osvete, ostala lovčeva familija se odselila neznano kud.
Po nemilom događaju selo u Mlavi prvo nazvaše Kamenovanje, pa mnogo kasnije Kamenovo.
Osnivanje sela
Ne samo što su Pajići, Veljkovci i Mišići najstarije porodice u selu, vodio je razgovor sa starijim ljudima krajem 19. veka (Ljubomir Jovanović u „Mlava“ antropološkom proučavanju, knjiga izdata u Beogradu 1903. godine, str. 359-364) utvrdio je da su one starosedeoci i da su iste osnovale selo. Za mesto Trnovče,(a pomenuo i Kamenovo), pričao je tako starac od 100 godina, Stepan Vojinović: „Selo nije bilo na ovom mestu, nego u Selištu – Crkvištu, zajedno sa Kamenovom. Tamo je bio neki Stanoje Mustađilo, koji je tu na Selište došao sa Kosova, zajedno sa Kamenovčanima, te su osnovali selo. To je bilo nema valjda 300 godina. Ali kad ih Turci odavde rasteraše i porušiše crkvu, ovi se razbegnu. Stanoje utekne na ovo mesto, a svi ostali otidnu kod Ćelija u kamenovo.“
Isti autor u istoj knjizi tvrdi da je posle naseljavanja, koje je bilo u dve etape (vidi poglavlje Familije u Kamenovu) selo raslo više priraštajem nego doseljavanjem, što je u svakom slučaju tačno. Autoru ovih redova niko od starijih ljudi u vođenim razgovorima nije isto negirao, već potvrdio. Dakle, naseljavanja za poslednjih 150 godina i odlaska iz Kamenova bilo je veoma malo.
Pored ostalog Ljubomir Jovanović navodi i: „U Midarskoj mali ima temelja i (tegula) tugala i nađe se i po koja parica…“ Nažalost, navodi „tugle“ znače tegule, prisustvo Rimljana, autor ovih redova nije mogao danas utvrditi gde je, isto kao ni stručnjaci Narodnog muzeja u Požarevcu (koje je dovodio autor).
Veoma je zanimljiv podatak o starim grobljima. Za Jelinsko je utvrđeno da je bilo u Trskinom potoku, ali zato „staro groblje kamenovsko i trnovačko nalazi se i sada u sredini sela kamenova. Novo kamenovsko groblje je ispod sela, pored druma“. (Isti autor, isto delo)
„To groblje je bilo u Šenickom brdu, ka potoku okrenuto“, tvrdio mi je Aleksandar Ivanović- Aca Vanča, kome su stariji pričali da su na pomenutom mestu nalazili male kamene ploče i ljudske kosti, a njemu govorili njegovi stariji…
Više informacija možete naći na sajtu MZ Kamenovo www.kamenovo.rs kao i iz knjiga Ace „Gere“ Životića: „Kamenovo na Mlavi“ i „Kamenovo prvo“kao i drugih pisaca koji su objavili knjige i dr.
Ovaj tekst nastao je u sklopu projekta „Zeleni dragulj Srbije – Petrovac na Mlavi“, koji sufinansira Opštinsko veće opštine Petrovac na Mlavi po osnovu Konkursa o sufinansiranju projekata kojima se ostvaruje javni interes u oblasti javnog informisanja u 2020. godini.
– Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
Izvor: Trag
Fotografije: Aca Gera Životić (privatna kolekcija)