U okviru projekta „Kako je Carevac postao pojam i mit narodne muzike“ na portalu
„Trag“ najpre ćemo vas podsetiti kako je izgledao životni, ali i profesionalni put ovog srpskog
virtuoza na violini. Iz monografije posvećene Vlastimiru Pavloviću Carevcu – „Od zlata
gudalo“, koju su priredili Nikola Rackov, Branko Belobrk i Ivo Cenerić, izdvajamo deo koji
opisuje Carevca i talenat koji se već probudio u njemu…
– “Noću, dugo nije mogao da zaspi, preslišavajući se svih pesmica i melodija koje je
tada čuo. Izjutra bi nekom tamo šaptao jedinu želju – da ima violinu, da svira… Oca
nije smeo da moli. Bio je strog. Hteo je da mu sin upozna mukotrpan seljački rad, ali
i da se školuje, da bude dobar đak i još bolji činovnik… Ne mora u nekom velikom
gradu, dosta je da službuje u Velikom Gradištu ili Petrovcu, ali samo da bude
„gospodin”. Dečak, sin seoskog delovođe, rođen 1895, nije postao „gospodin“.
Postao je CAR!”
I tako, roђen je u selu Carevac (otud i nadimak), opština Veliko Gradište. Violinu je
zavoleo još u ranoj mladosti kao i srpsku narodnu muziku. Prava je studirao u Beogradu i
Sorboni, ali se tim svojim oficijelnim zvanjem nikada nije bavio. Radio Beograd je svoj prvi
Narodni orkestar osnovao daleke 1929. гodine i tada su pozvali Carevca da postane rukovodilac
ovog orkestra. Za vreme Drugog svetskog rata bio je u koncentracionom logoru Dahau. Naime,
uhapšen je kao jedan od komunističkih vođa Požarevačkog partizanskog odreda nakon pogibije
komandanta Veljka Dugoševića. Nakon Banjice, transportovan je u zatvor u Beču, a zatim u
koncentracioni logor Dahau. Bio je i tada u tim teškim životnim okolnostima beskompromisan
kao i kasnije kada je u potpunosti, u slobodnoj zemlji mogao da se posveti svojoj ljubavi violini i
narodnoj muzici. Na čelu Narodnog orkestra Radio Beograda bio je do svoje smrti 1965. godine.
Kada su u to vreme tridesetih godina dvadsetog veka govorili o Carevcu, govorili su o njegovom
istančanom ukusu za stilsku intrpretaciju narodne pesme, ali i narodnog kola, imajući uvek u
vidu odnos poštovanja prema kraju odakle potiče ta muzika. Jedan ozbiljan segment njegovog
života trebalo bi da bude posvećen radu sa vokalnim i instrumentalnim solistima. Dakle, Carevac ne samo što je bio virtuoz na violini, rodonačelnik naše narodne muzike, već je bio i
izuzetan pedagog. On je poseban značaj pridavao, i po tome je jedinsten jer je tražio od pevača
da tumače sadržaj teksta, a ne samo da ga pevaju.
Vlastimir Pavlović Carevac je sa svojim orkestrom proputovao tadašnju Jugoslaviju i
svuda je dočekan sa poštovanjem i ovacijama publike. Njegovi nastupi su postali, još za
njegovog života legendarni, a ta legenda i mit o Carevcu se nastavlja i u našem vremenu kroz
festival „Carevčevi dani“ u Velikom Gradištu. Za ovog velikog čoveka i umetnika, kažu još da je
bio i čovek kafane, boem i da je kafana bila drugo „radno mesto“.
Vlastimir Pavlović Carevac umro je 10. januara 1965 . godine.
I za kraj ove biografske priče, Fonoteka Radio Beograda čuva oko 2.400 minuta tonskih
zapisa umetnosti Carevca i njegovog orkestra. Neka legenda živi i mit o Carevcu traje zauvek…
– Ovaj tekst nastao je u sklopu projekta „Kako je Carevac postao pojam i mit narodne
muzike“, koji sufinansira Predsednik opštine Veliko Gradište po osnovu Konkursa za
sufinansiranje projekata proizvodnje medijskih sadržaja iz oblasti javnog informisanja na
teritoriji opštine Veliko Gradište u 2019. godini.
– Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa
koji je dodelio sredstva.
Izvor: Trag
Foto: Arhiva, www.velikogradiste.rs