BESKUĆNIK

Piše: Novica Antić

 

Iz sna probudi Svetu Lagera, beskućnika, bat koraka na železničkom mostu, pomešan sa
hukom Morave koja je nadošla od kiša koje su celog septembra padale. Razvrnu svoje krpe
kojima se pokrio pa pokuša kroz najlon šatora da vidi ko se to u rano jutro šeta. Kroz glavu mu
prođe nepogrešiva analitika koraka. Ovo murija nije, oni gaze ko panjevi, oštro, bahato.
Železničar Rajko spava kao dupe taj ne obilazi ni po danu, a ribolovci gaze puni optimizma,
nade, užurbano. Ovo je korak preispitivanja , straha i razočaranosti. Čas gazi samouvereno, čas
zastaje, ide tamo vamo, nogama je teško od ono što je u mislima. Opet samoubica, prođe mu
kroz glavu. Šta je ovom narodu, treći ove jeseni.
– Hej ti! – prodra se Sveta Lager videvši momka koji se penje na ogradu.
Mladić pogleda duž mosta i poče se okretati, tražeći lika čiji ga glas prenu.
– Da ti, ovde dole sam ispod mosta, reče Lager.
Mladić pogleda kroz železnički most i ugleda ćelavog čoveka ispod na betonskom pilonu
stuba mosta, sa upaljenim upaljačem u ruci.
– Ja?
-Da, ti! Imaš li malo vremena, pre nego što uradiš to što si naumio?! – A ko si ti? – upita
mladić.
– Ja, nasmeja se kiselo. Ja sam Lager, Steva Lager čuo si valjda, čuvar ovog betonskog
stuba, danguba božja, čovek izbrisan iz matičnih knjiga. Nego siđi ovamo da mi dodaš balon
vode sa obale, ako hoćeš. Imaš vremena na pretek posle pa uradi šta si naumio. Utrnula mi je
noga od ladnog betona. Ne da se ladnoća počela je rano zima.
Mladić se premišljao nekoliko trenutaka. Više nije bio tako usresredjen na svoju nameru.
l razočaranost i uteha odjednom, mahinalno pođe duž mosta pa siđe niz damu do obale. Uz zid
mosta vide balone sa vodom.
– Kako da ti dodam? – upita.

– Sad će čika Sveta da ti namesti pokretni most. Uze uže i poče spuštati nekadašnju skelu
a sada pokretni most, koje je visio na koturačama iznad vode.
– Ne boj se to je čvrsto ostavili mi majstori koji su letos farbali most, reče Lager.
Mladić pođe mostićem noseći balon vode i ubrzo se nađe ispred Stoleta. Ovaj se
opasivao pa izvadi mali primus i garavu džezvu.
– Sad ćemo da popijemo kafu nas dvojica. Nemam ja tu priliku da ujutru imam društvo
na kafi osim mog pasa koji je sinoć otišao u švaleraciju.
Mladić ga je nemo gledao kao da mu je mozak potpuno izbrisan. Gledao je u beskućnika
potpuno šokiran. – Šta stojiš tu kao usran, uzmi tu kantu i sedi pobogu. Kad se dolazi u goste
valja da se sedne da mi iz drva ne curi trpija – nasmeja se Lager. On nasu vodu u džezvu i stavi je
na primus, a onda se okrete mladiću.
– Odakle si momčino kako se zoveš?
– Iz grada, a zovem se, zastade malo, ma Ranko, odgovori.
– Lepo ime Ranko zato ti i porani jutros, rano Ranko. A baviš li se nečim osim što šetaš po
Moravi ranim jutrom?
– Ma pusti to, ne radim, nemam gde, a ni zašto.
– Oh gorčine si se nagutao, ona gore udavi neko voda Morave. Pljuni to Ranko, pljuni na
sve. Jebeš gorčinu, ona je za bogate i bahate, nije za nas. Tuga je za nas, mi sa njom najbolje
umemo. Znaš, kad si pored vode mnogo bolje razmišljaš pa i ta tuga nestane.
– A ti, šta ćeš ti ovde?
– Ja? Ja ovde živim brate, reče Lager zakuvavajući kafu. Dodaj u sobi na levoj strani su
plastične čaše. Soba je u stvari skovan okvir sa nataknutim i uvezanim najlonom ispod koga je
gomila gunjeva i krpa.
Mladić prođe pored njega i udari ga smrad njegove odeće. Pitao se kako će piti kafu kod
ovakvog prljavca.
– Šta je smrdim, a? – upita Lager, primetivši njegovu facu. Pitaš se kako ćeš piti samnom
prljavim kafu, a? Dobro je Ranko, sad si već bolje, nasmeja se. Malo pre se nisi pitao kako ćeš se
daviti u govnjivoj Moravi u koju sere cela zapadna, srednja i južna Srbija i nasmeja se. Uzmi čaše

one su iz prodavnice vidiš da su u foliji. Veruj nisu prljave, kupio sam ih ja. Ni ja ne volim iz
prljavog da jedem i pijem.
– Mladić se zaprepasti, kao da mu čita misli ovaj stari beskućnik pa se nasmeja. Tek kad
sedoše jedan pored drugog na platformi stupa mosta uprtih pogleda u vodu koja se valjala u
svom mutnom čemernom izdanju.
– Jel dobra kafa, a? – upita mladića, a ovaj samo klimnu glavom srčući vreli napitak. E,
najviše volim jutarnju kafu u društvu. Nekada sam sa mojom Janom tako vikendom pio. Pravi mi
društvo ona moja rđa od Srećka – uzdahnu. Eto to ti je tuga, ona je za nas male ljude.
– Pa što nisi sa tvojom Janom, nego spavaš pod mostom? – reče mladić.
– Ne mogu, moja Jana je gore u nebesima. Kad dođe vreme, ponovo ćemo, nasmeja se!
– Jel I ona bila sa tobom ovde?
– Nije, imali smo kuću, reče starac ispucalih crnih ruku. Znam, pitaćeš me o kući, deci.
Nemam je, uzeli je izvršitelji nakon smrti Jane. Dece nemamo, a dugovi narasli i eto. Uzeli i svoje
i moje. Šut sa rogatim ne može. Na Janu se vodila kuća, ona uzela kredite ja joj bio žirant, a ja
ostao bez posla kad mi je propala firma. I eto ovde sam, našao sam mir. I ja sam kao i ti došao
ovde da skončam, ali sam se predomislio kada sam prvi put seo preko puta sebe. U tom
trenutku zalaja crno beli bostandžija sa obale. Znaš li zašto sam odustao? E zbog njega!
Mladić pogleda iza leđa Lagera i ugleda psa koji je mostićem dolazio do njih.
– Taman sam se zagledao u maticu vira ispod mosta, a uz nogu mi se smota nešto i
zacvile. Pogledam štenac ne manji od grduvice. Bacio ga neko pored Morave. Umiljava se, piša
od sreće, gledam me pravo u oči. Pa gde nađe mene nesrećnog, pomislim u sebi, da od mene
tražiš da ti pomognem kad i sam dođoh beznadežan da skončam. Siđem sa ograde, rekoh imam
vremena da se ubijem kad god hoću samo da sklonim ovo jadno kučence da se ne strmekne u
vodu, udaviće se. Uzmem ga, a on me obliza celog. l eto kud ću ga, siđem ispod mosta i tu smo
deseta godina. Nego zašto si ti ovde, upita Lager mladića.
– Ja ne nameravam Stole da ostanem sa tobom na ovom stubu, nasmeja se. Sad mi je
bez veze da ti pričam, reče.

– Eto vidiš, a za to bez veze već si mogao do Lugavčine mrtav da plivaš, reče starac srčući
kafu i milujući psa. Ljubav valjda šta bi drugo moglo, nisi se ti toliko zamerio žiovotu da te druge
stvari proteraju na most.
– Tako nekako, reče Ranko. U stvari nije ni ona nego ja. Upoznao sam je na studijama i
sjebao ih zbog nje, a lagao roditelje. Noćas mi saopštila da se udaje za nekog gastosa, tek tako,
bez povoda, bez ikakvog znaka ranije. On je bio tu za šankom kluba. Ona se okrenula otišla mu u
zagrljaj i nestali su. Ostao sam potpuno poražen, jebi ga. Ni jedan odgovor nisam našao. I eto.
– Jeste zajebana situacija, sinko moj, sjebao si se skroz. Odgovore si tražio na pogrešnom
mestu očigledno. Ni Morava ti ne bi pomogla, ona ne daje odgovore. Nju je baš briga za tvoje
razočarenje. Svi odgovori su u tebi, tvojim snovima, verovanju, tvojoj lakovernosti, a možda
pomalo i sebičnosti. Znaš i ja sam tako želeo, a nisam joj rekao šta želim. Nije pristala na moj
san, a ja sam verovao da pristaje. Naravno, u prvoj svađi ona mi je kao oluja porušila san i razišli
smo se. Ne možeš da sa nekim živiš ako bar deset svađa ne rešiš kompromisom.
– Znam, mi smo se svađali oko gluposti, a nikada o ozbiljnim stvarima nismo ni
razgovarali. Uvek smo ostavljali za neki drugi put, reče Ranko.
– I šta sad ne možeš bez nje, ne možeš ocu da kažeš da nisi završio školu jel to? – nasmeja
se Stole Lager.
– Tako nekako.
– Pa eto, rekao si meni i ne fali ti dlaka sa glave. – opet će Stole.
– Nije to isto, otac i majka će precrći toliko su se odricali, a ja se sa njom provodio.
– Isto je to sinko, isto. Zašto mrziš roditelje? – upita ga, a on razrogači oči. Hoćeš njih da
kazniš jer tebi mrtvom bi bilo svejedno, a devojci koja ti je okrenula leđa već je svejedno. Vidiš,
ubila bi ih tvoja smrt, a ne promašene studije. Ti živ možeš sve to da popraviš, a oni bi se do
kraja života pitali gde su pogrešili i umrli u sumnji, reče starac. – Hoćeš još kafe?
– Može, odličnu kafu kuvaš stari – nasmeja se Ranko.
– E baš mi je drago, umem ja i druge stvari da kuvam i spremam, ali me mrzi kad sam
sam, nasmeja se. U razgovoru ih zateče jutro i prvi sučnevi zraci. Dugo su pričali o svemu i
svačemu, a Ranko je izbacio iz sebe sve svoje nagomilane jade. Nestao je i amozitet prema

beskućniku, naprotiv kao da je ceo život sa njim. Kad krete Ranko, Stole sa psom pođe za njim
da ga isprati.
– Sad idi kući, nasmej se roditeljima, zagrli ih i naspavaj se. Sutra za Beograd, nađi neki
posao i završi te studije i ne juri suknje. Biće vremena za njih. Možeš ti sve to ti si dobar čovek, a
anđeli pomažu dobrima.
– Znači Stole ti si od danas moj anđeo – nasmeja se, zagrli starca i pomilova psa.
Pogledom ga je pratio starac kako korača mostom a Ranko šeretski zaskoči na ogradu, a Stole
mu zapreti prstom i nasmeja.
Ranko se vratio na studije i zaposlio kao noćni čuvar na nekakvom stovarištu i
povremeno je dolazeći u grad obavezno dolazio na Moravu da se nađe sa Lagerom. Donosio bi
mu hranu, pribora za higijenu, svoje stare majce, a za Skitnicu kako je Stole zvao svog psa, kesu
granula. Uspešno je završio studije i postao pravnik.
Gotovo godinu dana od svog pokušaja samoubistva, oktobarskog prohladnog jutra tek
što izađe na ulicu strese ga hladnoća i pomisli kako li je Stoletu Lageru na ovoj hladnoći. Na
trafici kupi novine i zapali cigaretu, dok je čekao prevoz. Otvori novine i niz oči mu pođoše suze.
Na naslovnici je video sliku svog anđela i naslov „Utopio se kod Ljubičevskog mosta beskućnik S.
M. spašavajući devojku samoubicu. Devojka je spašena, ali je matica odnela nesretnog spasioca
i njegovog psa“.
Pomerio se u stranu i jecao. Ljudi su ga zaprepašćeno gledali u njega. Priđe mu jedna
devojka i upita treba li mu pomoć, šta se desilo. On samo promrmlja: – Ništa, ništa, umro je moj
anđeo“ – i pogleda je u oči. Hajde da sednete ovde u kafić i popijete malo vode, zaista užasno
izgledate. On je posluša. Sedeli su dugo, a on joj je ispričao ceo život Stoleta Lagera i svoj susret
sa njim. Ne zadugo, viđao se sa ovom devojkom, uspostavili su vezu. Dan kada ju je pitao da se
uda za njega i ona odgovorila „da“ izašao je na ulicu, klekao i pogledao u nebesa: – Hvala ti Stole
anđele moj, sve si mi podario.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *