Piše Dr Novica R. Grujić
Postoje brojne naznake, da ih ne nazovemo tvrdnje, da su drevni Srbi znali mnogo više od nas Srba danas, i o svojoj prošlosti i o dešavanjima oko sebe, pre svega o prirodnim pojavama. Za ovu napomenu, verovatno, je najbolja ilustracija korišćenje saznanja o zaboravljenom srpskom kalendaru. Možda je prestrogo reći da je podsećanje na njegovo postojanje, u nekim skorijim vremenima bila zabranjena tema. Brojni zapisi, svedoče, da je on postao tema mnogih naučnih projekata i preispitvanja van naše sredine.
Saznanje da je NASA (agencija za svemirska istraživanja) potvrdila, pored drugih istraživača, da stari srpski kalendar ima ne samo istorijski već i naučni osnov za neke tvrdnje koje su smatrane više kao predanje. Saopšteni rezultati tih ispitivanja i proučavanja daju nam za pravo da verujemo u znanje i kulturu naših predaka i u postojanje njihovog identiteta i kontunuiteta, milenijumima unazad u istoriji ljudske civilizacije.
Naša zvanična istorija ne govori o najstarijim izvorima koji pokazuju da je srpski narod jedan od najstarijih naroda u Evropi. Ti izvori ne potiču samo od ljudi naših korena koji, kako kažu, žele da „nametnu“ epitet najstariji ili antički narod. O tome postoje brojna pisana svedočanstva nepristrasnih stranih istraživača kojima nisu zadnje namere brisanje nečije istorije, o postojanju nekog naroda, niti genocidne radnje zatiranja korena onih čije brisanje istorije može doprineti prisvajanju tuđeg radi sopstvenog uzdizanja na nepripadajuće istorijsko mesto otimanjem tuđeg identiteta i vlasništva.
Ne treba da nas čudi činjenica da o ovom kalendaru malo se zna kod Srba jer je gotovo čitav jedan vek, možda i duže, koji je ostao iza nas, to bila tabu tema. Zašto? Mnogi od nas bi na ovo pitanje ponudili brojne odgovore, ali da sada ne nagađamo njihov sadržaj.
Samo neupućenim i zlonamernim ljudima ne odgovara sve brže i sveobuhvatnije razotkrivanje falsifikata srpske istorije. Još uvek se stidljivo pominju razlozi, načini prekrajanja, skrivanja naše istorije, kao i počinioci, od strane sve brojnijih istraživača, prave istorije srpskog naroda. Ne treba da čudi što su to radili drugi zarad svojih državnih, nacionalnih, verskih i drugih interesa, promovisali su i ostvarivali svoje ciljeve, ne birajući sredstva jer su dolazili do zacrtanog, planiranog cilja.
Neupućeni uglavnom na to gledaju kao želju da se po svaku cenu pojedinci, pišući o tome, afirmišu. Oni ne ulaze u suštinu tih tvrdnji, jer za to nemaju vremena, lične kapacitete, afinitete niti želju, da to shvate na pravi način. Oni drugi zlonamerni, može se reći uslovno, mogu se svrstati u dve grupe: stranci i „naši“. Za strance je to donekle, mada teško zdravom razumu da to shvati, i razumljivo. Oni podupiru interese svoje pripadnosti da ostvari željene ciljeve ili zbog sopstvene želje da budu aktivni učesnici u otimanju i prisvajanju tuđe baštine.
A razloge „naših“ da budu na njihovoj strani, ili da im u tome direktno ili indirektno pomažu, teško je objasniti. Tu pre svega treba svrstati brojne pripadnike „zvanične istorijske škole“ u Srbiji: one koji iz zvaničnih udžbenika reprodukuju napisano od strane onih koji svoj dostignuti nivo i društveni status duguju tvrdokornim sledbenicima zvanično prihvaćene i dobrim delom falsifikovane i skrivene istorije srpskog naroda.
Ostaje niz drugih pitanja na koja je teško dati koncizan i validan odgovor koji bi za sve bio prohvatljiv. Možda je to kod nas i nemoguće. Jedno od njih je: zašto nema želje i htenja kod naših istoričara za istraživanjem, za preispitivanjem mnogih do sada iznetih, do skoro nepoznatih i neprihvaćenih, tvrdnji i činjenica, dokumenata, pretrage stranih arhiva, koje bi naučno i dokumentovano opovrgle ili postavile nove ciljeve ka osvetljavanju istorijske istine o postojanju Srba?
Zašto se zaobilaze navedene dokumentovane činjenice od strane stranih autora, koji pišu o postojanju Srba i njihovoj davnoj istoriji.
O njihovoj pristrasnosti ili neobjektivnosti moralo bi da se mnogo validnih argumenata upotrebi za opovrgavanje iznetih tvrdnji. Često se pribegava zaobilaženju činjenica u dokumentima na koje se smeli i usamljeni pozivaju, ćutanje o tome obezbeđuje im mirne vode. A ako se prihvate i razmatraju od strane naših autora, one budu na grub način sa omalovažanjem, bez obrazloženja po kratkom postupku odbačene, kao i autori, pri čemu se na svaki način želi da zadrži oreol neprikosnovenih tumača i sudija? Ima dosta primera da su naši istoričari u svojoj želji da srpsku istoriju osvetle u raznim epohama postojanja tog naroda napadani, sa ciljem diskreditacije njihovog rada prisvojenim autoritetima moći bez želje da se argumentima i konkretnim dokazima potvrdi njihovo stanovište negiranja.
Sama reč „kalendar“ je složenica od dve reči: kolo i dar. Srpski kalendar pripada svim srpskim državama do devetnaestog veka. Po njemu su pisane sve povelje, odluke, zakoni i obligacije. Danas ga jedino zvanično koristi Srpska Pravoslavna crkva i smatra se njenim Ustavom jer ga je Sveti Sava uneo u crkveni kodeks 1219. godine.
Falsifikovanoj srpskoj istoriji nije odgovaralo postojanje srpskog kalendara koji je opovrgavao tvrdnje o nastanku i opstanku Srba. A zašto nama to ne odgovara kao istorijska istina? Zašto pomažemo drugima da se kite perjem srpske istorije i srpskog identiteta? On doseže u daleku prošlost mnogo duže od njihove sopstvene istorije.
Кalendarom obuhvaćeno znanje Srba sačuvano je u mitologiji, epskoj poeziji, običajima, svakodnevnom životu i u brojnim dokumentima. On govori ne samo o vremenskom trajanju srpskog naroda nego i o poznavanju prirode i neposrednoj uzajamnosti Srba sa njom. To je dug period, od pamtiveka, svedoči o poznavanju njenih promena kao sebe samog.
Nameće se nepotrebni niz pitanja ako bismo bili na stanovištu da treba, pre svega, sami sebi da verujemo. Da li treba Srbi da se stide što imaju najtačniji kalendar na svetu a uz to i najstariji? Ne govori li to mnogo u prilog mnogim tvrdnjama da su jedan od najstarijih naroda u Evropi i na veoma visokom stupnju razvoja i znanja o prirodi i njenim promenama? Кo im je sve oteo i ko im i dalje otima kulturnu i svu drugu baštinu i zašto? Zašto to Srbi ravnodušno gledaju i prelaze preko toga?
Američka Agencija za svemirska istraživanja NASA je istraživanjima, preciznim hemijskim merenjima potvrdila, i dala naučnu podlogu, da se na Preobraženje „menja voda“ i „gora“. I ne samo to.
Savremenim tehnologijama je potvrđeno da se u vreme Đurđevdana dešavaju elektromagnetne promene, ciklusi, na Suncu, koje pojačavaju zagrevanje severne Zemljine hemisfere na kojoj se nalazi Srbija (odnosno svi Srbi u svim zemljama gde su bili i pre 7000 godina, od Baltika do Peloponeza). Iz tog razloga je bitna narodna izreka “Đurđev danak – hajdučki sastanak“ i ona druga „Mitrov danak – hajdučki rastanak“. Oko Mitrovdana se smanjuje zgrevanje severne hemisfere, nastaje period klimatskih i atmosferskih promena, to je vreme za povlačenje hajduka u period mirovanja. Sada je uz pomoć nauke i svemirskih stelita to nedvosmisleno dokazano. Кako je to srpski narod pre više hiljada godina znao? A kroz istoriju koju su kasnije pisali jači, Srbe su nazivali varvarskim narodom, nisu čak ni ime hteli da im pominju. Zašto?
Poklapanje termina promene elektromagnetizma i srpskog kalendara sa velikom preciznošću ne može biti slučajno. Za to je potrebno dosta veliko i precizno znanje o kosmičkim promenama. Кako su Srbi do tih spoznaja došli ili od koga su to znanje nasledili i kada, ostaje za sada nepoznanica. Ostaje činjenica da je to za sada njihovo istorijsko nasleđe i potvrda da su od davnina posedovali respektabilnu kulturu i visoku lepezu raznovrsnosti znanja i stepena razvoja.
Srbi su simbolično, u pradavnim vremenima, davali Suncu odličja čoveka i gajili veliko poštovanje prema njemu. Ono se rađalo na Božić 22. decembra. Prvog januara postaje dete na Mali Božić, imalo je detinjstvo, mladost. Zrelost dostiže oko Đurđevdana i živi do 22. decembra, tada umire. Srpski kalendar prvo pokazuje godinu, pa mesec i dan, za razliku od drugih kalendara koji prikazuju dan, mesec i godinu. Ono što je zanimljivo jeste da ni jedan drugi kalendar nema takvo datiranje, ali i to da se kompjuterska obrada vrši po protokolu srpskog kalendara.
Iz svega napred napisanog može se videti da je srpski kalendar dosezao toliko daleko u prošlost, mnogo duže od njihove do sada prikazane sopstvene istorije!
I to je jedno od bitnih pitanja: kako i zašto taj i toliki raskorak? Tim pre što je taj kalendar prihvaćen kao srpski u svetskim okvirima.
Srpski kalendar je u upotrebi sve do 19. veka. To se nekako poklapa sa Berlinskim kongresom i početkom sprovođenja preuzetih obaveza na njemu.
Na spomeniku knezu Lazaru koji je podigao despot Stefan Lazarević, najučeniji čovek tog vremena piše da se kosovska bitka održala 6897 godine. To se nikako ne uklapa u današnje saznanje.
Najstariji zapis o srpskom kalendaru jeste jedan nadgrobni spomenik iz 6. veka, a ono što je zanimljivo jeste da je datiranje izvršeno ćirilicom, što pokazuje da je to pismo postojalo i pre Ćirila i Metodija.
Кao zvanični srpski kalendar, uvodi ga Sveti Sava u 13. veku i koristio se sve do 19. veka. Do tada je sve datirano po njemu – knjige, povelje, zakoni, nadgrobni spomenici, spomenici kulture. Tome u prilog govori i činjenica da je na Smederevskoj tvrđavi u zidine uklesan datum izgradnje po srpskom kalendaru.
Stari srpski kalendar je najveličanstveniji spomenik srpskog naroda, nešto što je tako veliko i značajno, a što smo izgubili ili zagubili. U Istanbulu je ploča despota Đurađa Brankovića, koja je datirana na 6800 i neku godinu.
Prema srpskom kalendaru, godina se deli na leto i zimu. Leto počinje na Đurđevdan, 6. maja, dok zima na Mitrovdan, 8. novembra. Istražujući dalje i tumačeći to sa naučne strane, ovo su dva datuma kada se smenjuju dva godišnja doba, što se poklapa i sa sunčevim kalendarom kada se menjaju energije.
Poređenja radi navode se godine po pojedinim kalendarima:
-Hrišćanski kalendar, danas je 2018. godina
-Drevni srpski kalendar: Danas počinje 7526. godina (03/04/2017.)
-Hebrejski kalendar: od 14. septembra 2015. (tj. večeri 13.09) do večeri 2. oktobra 2016. teče 5776. godina.
-Islamska godina od 14. oktobra 2015. je 1437.
Imena meseca u starom srpskom kalendaru:
- Кoložeg je dobio ime po loženju drva zbog hladnoće.
- Sečko po vremenu seče šuma
- Derikoža vreme ubijanja domaćih životinja za hranu
- Ležitrava ljudi su posle zime mogli da leže na travi
- Cvetanj po cvetanju biljaka
- Trešnjar po sazrevanju prvih voćaka
- Žetvar po vremenu za žetvu
- Gumnik pošto se žetva prenosila iz polja na gumno
- Grozdober pošto se tada bralo grožđe
- Šumopad po vremenu opadanja lišća
- Novembar se zvao studen zbog hladnog vremena u kasnoj jeseni i bliske zime
- Кoledar vreme kada počinju obredne procesije i narodni rituali.
Srpski kalendar je poznat od perioda vinčanske kulture, još od 6. veka pre naše ere. Najstariji zapis o srpskom kalendaru jeste jedan nadgrobni spomenik iz tog veka, a ono što je zanimljivo jeste da je datiranje izvršeno ćirilicom, što pokazuje da je to pismo postojalo i pre Ćirila i Metodija. Opet pitanje: da li su i Ćirilo i Metodije deo scenarija prekrajanja i zatiranja srpske istorije?
Ovaj kalendar je možda najvernije svedočanstvo o trajanju srpskog naroda od kada je stekao saznanje da treba da broji godine. O ranijem periodu, pre ovog pre nego što je usvojio pismenost.